Moja je draga vestica
o tom ni reci nikome
na zidu ispod ikone
sara srca i slova
ume sa retkim travkama
mundari tajno s cavkama
u san dozove dobre trolove
i uvek osvane nova
kada prode ribljom pijacom svi sapucu
evo je, bice nevolje
ali blenu kao pijani njenom podsuknjom omadijani

Moja je draga najbolja
andjeo dobrog naboja
prosek u nedra prolije
i eto ti carolije
druge mi za cas posade
bezbojnu ruzu dosade
drzimo palce vrag i ja
da potraje ta magija

Moja je draga vestica
uvraca trista prepreka
odavde do Beckereka
i oko carde kod Zablja
kad se na putu zadrzim
paprenu corbu zaprzim
munja se nebom razmaze
kao zlatna sablja
i samo baja,
i na pertle mi vezuje cvorove
sto sve govore
al’ dok mirno spava posten svet
dugo se mirimo
to je tek vatromet

Curi od jutros u cet’ri i pet,
resilo nebo da potopi svet
nad gradom danima
vise iste kulise

Poliva kisa,
al’ to joj je zanat
ma, sve mi je ravno
k’o Severni Banat,
manje-vise
i sa kisom i bez kise

Vreme se vuce k’o teretni voz
gde li veceras da pomolim nos?
klasika, konobar,
u kafe ‘Makiato’, pa da…

Prolazi vreme,
al’ to mu je manir
i sve je to plitko
k’o plehani tanjir

O, daj okreni
taj ringispil u mojoj glavi.
to ne zna niko, samo ti

Bez tebe drveni
konjici tuzno stoje
dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu zelju ispuni
i dodaj svetu malo boje,
cudo moje

Vece se klati
k’o prezreli klip
teska vremena,
a ja tezak tip…
gravitacija za cas
uzima svoje

Slab sam ja igrac
za subotnje guzve,
al’ shvatam pomalo
te pokretne spuzve
neko pijan
lakse zivot odrobija

Sustajem, odustajem,
pritiska me kao pegla
javi se, pojavi se,
dodaj svetu malo vergla

Nekad si me cudila,
danas bi mi tako legla
dodaj malo ludila,
dodaj svetu malo vergla

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen
zagledan u casu preduboku
bio mi je stran i naizgled normalan
al’ tad mu spazih
odraz meseca u oku

On me oslovi pa kako idu poslovi
ma idu, progundjah, u vrazijeg vraga
na to on planu naprsno
odmeri me sablasno
nemate vi pojma, braco draga

Ne znas ti sta znaci ubiti grad
ne znas ti bauke kaljavih rovova
ne znas ti sta znaci spavati sad
kad sklopim oci nista osim tih krovova

Kada sklopim oci nebom naidju mobe
zamirisu gostinjske sobe
nebom svadba odzvanja
kada sklopim oci nebom promicu lica
zatreperi roj tamburica
Dunav sedef odranja

Zverko ludila, sto si se probudila
crni ti je princ poljubac dao
al’ necu se stideti
sto Boga necu videti
jer to i nije Bog kojeg sam znao

Ne znas ti, nema oslobodjenih
svaku tisinu mi granata prosara
spasen je taj prvi pogodjeni
a svi su drugi vecni taoci kosmara

Kada sklopim oci nebom naidju ladje
zvona, lavez, komsijske svadje
miris svezeg oranja
ali kada svane vetri s reke zacvile
zar to tuze vodene vile
dunav tamjan odranja

Kad odem,
kad me djavo isprati glavnim sokakom,
i kad mesecina zaveje moj trag,
nemoj tugovati,
jer jednom svakom mali nemi slavuj
doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske ocenase,
i kad mrtvo lisce
potera u kas
za kaznu prognace i tamburase
zbog pogresne pesme u pogresan cas.

Ref.
Hej, budi jaka ti,
najlakse je plakati!
To nam samo Gospod
svira jesenju sonatu.
Snio sam vrata
u tom suvom zlatu…
Strah me da prodjem,
al’ proci cu.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu svecu
na Svetog Jovana,
i ne cuvaj dugo
pepeo tih dana..
Kad jednom odem, a poci cu…

Kad odem,
kad u prozor stavis prvu hrizantemu,
i kad popucaju divlji kesteni,
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni

Naposletku, ti si dobro
znala ko sam ja
otkud sad te suze, moja mila
rekla si da se za to
cak brsljan ne hvata
zalud izguzvana svila

To je tako
ne pravi od tuge nauku
mani svetlo na sledecem bregu
okopnice moj otisak
na tvom jastuku
kao jezuska u snegu

Razbicu gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tecem i kad stojim

Ali opet da l’ bi ikad
bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi
rekla si da bas
ne umem novce brojati
i da je nista sve sto nudim

Ref.
Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac
brosic sto se tesko pribada
da me moze oduvati najblazi Nemirac
da cu u po reci stati
da se necu osvrtati nikada

Redas po vitrini fini porculanski svet
al’ ja sam figurica bez ziga
pazi to je bajka sto ti pada
na pamet
fali ti bas ovaj cigan

Tek u jesen otkriju se
boje krosanja
sve su slicne u leto zeleno
naposletku ti si dobro
znala ko sam ja
cemu suze lepa zeno

Draga moja, ti si navek
znala da sam pajac
moj je sesir satra pomicna
usne, tice-rugalice
a u oku tajac
da sam kaput sa dva lica
da sam Gospo’n propalica
obicna

Ref.